Društvene grupe

Društvene grupe su skupine ljudi koje povezuje zajednička delatnost, poreklo i društveni položaj, pa time i zajednički interesi, potrebe i vrednosti pripadnika a takođe i osećaj pripadnosti jednoj grupi.

Klasifikacija u sociologiji se najčešće vrši primenom složenih kriterijumima koji su nastali od prostijih. Takvim postupkom dolazimo do jednu od najčešćih klasifikacija:

 

1. Srodničke društvene grupe (porodica).
2.  Funkcionalne društvene grupe (profesionalne, verske).
3.   Statusne društvene grupe (položaj, kaste, staleži).
4.   Prostorne društvene grupe (naselja).
5.  Kulturno istorijske grupe (narod).

Dihotone društvene grupe:

 

• Prema veličini: velike i male.
• Prema trajanju: privremene i stalne.
• Prema otvorenosti: otvorene i zatvorene.
• Prema unutrašnjoj organizaciji: autoritarne i egalitarne.
• Autoritarne – odlučuje jedan ili nekoliko ljudi.Egalitarne – svi su jednaki.
• Prema stepenu formalizacije: formalne i neformalne.
• Prema bliskosti: primarne i sekundarne.
• Primarne – odnosi su prisni (porodica).
• Sekundarne – odnosi nisu prisni.
• Prema kvalitetu odnosa: društvene zajednice (visok kvalitet) i skupine ljudi (nizak kvalitet).

Religija

Religija je jedan od najstarijih oblika društvene svesti, koji na mističan način održava objektivni svet. Ona život ljudi održava iskrivljeno i lažno. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim biđem, odnosno Bogom . Bog (na sanskritskom „gospodar hleba“) je ljudska zamisao o nakoj ndprirodnoj, onostranoj sili. Zato se religija shvata kao organizovani skup ili stuktura zamisli (učenja, verovanj), osećanja simbola i kultnih radnji vezanih za „onostrano“ ili „natprirodno biće“.
Iz ovoga se vidi da religija ima svoje sastavne elemente. Prvo, to su religiozna verovanja (o svemoćnom, sveznajućem, nadprirodnom biću). Drugo, to su religiozna osećanja (čitav kompleks različitih osećanja zavisnosti, odanosti, poslušnosti, strahopoštovanja). Treći element čine religiozne ritualne radnje (obredi, ceremonije, vračenja, molitve, žrtve I sl.)
Dok prva dva elementa čine pasivnu stranu religije, ovaj treći je njen aktivni element.
Četvrti element religije čine religiozni simboli preko kojih religiozni čovek prikazuje nevidljiva “nadprirodna bića” i uspostavlja vezu sa njima. Peti element je persofinikacija i institucionalizacija predhodno navedenih elemenata religije. To su religiozni funkcioneri (najpre vrači, a kasnije sveštenici) I religioyna organizacije (crkva). Preko tih elemenata čovek komunicira sa “nadprirodnim bićem”.
Ovi elementi religije nisu odvojeni i međusobno nezavisni. Naprotiv, oni čine određeno jedinstvo. Jedan drugog pedpostavlja i omogućava. Religija nije samo verovanje u natprirodne sile, već i pokušaj religioznog čoveka d aim se približi, da ih odobrovolji, da zadobije njihovu naklonost.

 Od nastanka pa do danas religija je prošla kroz monogobrojne faze i oblike.

Karakteristično za sve religije je shvatenje da postoje određene sile koje upravljaju svetom i pojavama u njemu, kao i varovanje da uporedo sa objektivno postojećim svetom, postoje i s+drugi zagrobni svet. U zavisnosti od toga kako su zamišljene te više sile “natprirodne sile”, koje upravljaju ovim svetom odnosno kako izgleda taj drugi, zagrobni svet, posojale su različite religije. Eve one međusobno imaju nešto zajedničko, ali i nešto posebno, specifično. Zajedničko svim oblicima religije je da predstavljaju nestvarni, mistični odražaj objektivno postojećeg sveta i odnosau njemu, a specifičnost je u načinu na koji su to činile.

Se religije mogu podeliti naprirodne i objavljene. U prirodne religije spadaju: animizam, toteizam, i kult prirode, a u objavljene – teizam, koji se deli na politeizam i monateizam.

Velike svetske religije su monoteističke po svom karakteru. Nastale su u različitim vremenima in a različitim prostorima. Najstarija od tih religija je budizam.

 

Budizam

Budizam je religija i filozofija nastala u severoistočnoj Indiji oko 527. godine p.n.e. Osnovne budizma je Sudarta Gautama, to čijoj duhovnoj tituli, Buda je ova religija i dobila ime. Cilje budizma je dostizanja prosvetljenja ili tačnije rečeno, probuđenja. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine koja se krije iza pojave strane fenomena, napuštanje i prevalizilaženje gneva, ženje i neznanja, te dostiže oslobađanje od svekolike patnje, odosno stanja blaženstva i unutrašnjeg mira, nirvana, a time i prekidanja ciklusa preporođenja. Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mohajana i vađjarana budizam.

 

Hrišćanstvo

Hrišćanstvo je jedna od tri najveća monoteističke religije i nastala je na prostoru nekadašnjeg Rimskog carstva. Religija je zasnovana pojovom Isusa Hista, siromašnog čoveka iz Nazareta u Galijeji i Njegovim osnivanjem Crkve, kao zajednice Tela Njegovog u 1. veku nove ere.

Isus Hrist je propovedao o boljem i nebeskom kračljevstvu, tako skupljajući mnogo pobornika, koji su ga smatrali mesijom. Hrišćanstvo je predstavljalo prvu univerzalističku religiju nasuprot dotadašnjim nacijonalnim religijama i propovedalo jednakost svih ljudi prad bogom: Jevreja, Grka, Rimljana, siromašnih, bogatih, žena i muškaraca. Zbog propovedanja jednakosti brzo je zavladao među siromašnima. Kao religija Hrišćanstvo se pojavilo u periodu raspada robovlasničke države, kasnije kada je postala zvanična, država religija, hrišćanstvo je vezalo svoje interese sa interesima vladajuće klase i udaljila se od idelala koje propovedaju jevanđelja. Dogmastičke rasprave, kao i političke prilike i razni interesi su doveli do toga da je danas hišćanstvo rezjedinjeno. U početku je imalo mnogobrojne sekte, ali se kasnije, uglavnom zaslugom helenistički obrazovanog jevrejskog pripadnika – Apostola Pavla, rganizovala u jedinstvenu religioznu zajednicu, crkvu . Danas se pod hrišćanstvom uglavnom podrazumevaju tri glavne deminacije: Pravoslavna, Rimakatolička i Protestanska.

Islam

Islam je monoteistička avramska religija koja potiče od učenja islmskog proroka Muhameda iz 7. veka. Zasnivala se na veri u jednog Boga (arapski: Alah), izbranost Muhameda za božijeg poslanika, predodređenost ljudske sudbine, nagradu za dobro dela i kaznu za loša, sudnji dan i vaskrsenje mrtvih. Postulati islama objavljeni su u Kuranu, svetoj knjizi islma. Kuran je pisan na arapskom jeziku i sadrži 114 sura (poglavlja). Kuran je zbirka otkrovenja koje je od Boga, a preko anđela Gavlila u pustinskoj pećini primio Muhamed. Slebdenici islama se nazivaju muslimani “oni koji se potčinjavaju” Božijoj volji. Osnovne obaveza svakog muslimana su vera u jednog Boga (Alaha) i Muhameda kao njegovog poslanika, molitva pet puta dnevno, post u mesecu ramazanu, davanje milostinje i hadžiluk (hodočašće u Meku) bar jednom u životu.

Porodica

Porodica je nezamenljiva sredina u kojoj se covek formira kao licnost, u kojoj živi zadovoljavajuci neke od svojih najbitnijih potreba koje se samo u porodici i mogu da zadovolje.
Porodica je specificna bio-socijalna zajednica ljudi. Ona ima veoma znacajnu ulogu u razvoju coveka, ali ne samo coveka nego društva uopšte. Porodica je posrednik izmedu društva i pojedinca, ali porodica vrši više funkcija od bilo koje društvene grupe. Nastanak neke društvene grupe ima za cilj da se neka radnja obavi i takva grupa postoji dok postoje i potrebe, što znaci da nakon prestanka potreba takva grupa može da se rasformira. Formiranjem porodice covek kao socijalno bice doživljava na taj nacin što njegov život ima sasvim drugaciji smisao bitisanja kada više nije sam nego pored njega postoji njegov barcni drug, deca.

POJAM PORODICE

Rec »porodica« danas se odnosi na razlicite pojmove. U najširem smislu to je »nerazdvojna celina osoba povezanih brakom ili usvajanjem« ili »radanje pojedinca koji nasleduju jedan drugog« – što znaci, »loza«, »rod«, »dinastija«. U užem smislu rec porodica znaci »rodbinsko povezane osobe koje žive pod istim krovom« – ili još uže »oca, majku i decu«.
Porodica je specificna društvena grupa koja se istorijski menjala i razvijala, u kojoj se preplicu društveno – ekonomski, biološki i psihicki cinioci. Biološki karakter porodice je jedan od osnovnih obeležja. Ono obuhvata dve vrste medusobno povezanih ali razlicitih odnosa u kojima se prožimaju biološki, psihološki i društveni elementi: zadovoljavanje polonog nagona i emotivnih potreba ljudi, radanje i podizanje dece. Iako ove kategorije se mogu odvijati i izvan porodice, one se najvecim delom odvija u porodici.
Iako nam se cini da o porodici uglavno dosta sve znamo, njeno naucno proucavanje nije nimalo lako, tako da u ovoj oblasti postoji niz nerašcišcenih pitanja i problema – pocev od istorijskog razvoja porodice, preko njene strukture i funkcija, odnosa prema globalnom društvu, unutrašnjih odnosa i dinamike. Složenost porodice kao posebne društvene grupe i teškoce koje se javljaju u njenom proucavanju iziskuje saradnju veklikog broja nauka, kako prirodnih tako i društvenih.

1. Oblici srodstva

Porodica je središte oko koga se uoblicava citav niz srodnickih veza i odnosa. Najvažniji oblik srodstva je:
– Krvno srodstvo ili prirodno srodstvo koje se zasniva radanjem,
– Tazbinsko srodstvo ( koj se stvara ženidbom ili udajom),
– Adoptivno srodtvo ( nastaje usvajanjem) i
– Duhovno srodstvo (kumstvo, pobratimstvo).

2. Generacije ili pokoljenja

Generacija ili pokoljnje je skup ljudi bliskih po godištima, vremenu življenja koja stoji u vezi sa srodstvom ukoliko ovo nosi podelu, ne samo na pretke i potomke, vec i na straije i mlade. Odnosi izmedu oca i sina su generacijski odnosi.
Sa razvojem društva generacija je uglavnom dobijala društvena obeležja i razvrstavala se prema starosti, ekonomskoj aktivnosti i biološkoj reprodukciji. Tako je starija generacija ekonomski neaktivna, ali i biološki neproduktivna, srednja generacija je ekonomski aktivna i jedina sposobna za obezbedenje potomstva. Mladi su ekonosmki nekativni, a iskljuceni iz ljudske reprodukcije. U današnjim porodicama cesto žive i po tri generacije, pa se zbog brzih promena u društvu dogada da nastupe krize u takvim porodicama, odnosno sukobi generacija, iz razloga razlicitog tumacenja i shvatanja sveta. 
Porodica je i bio-socijalna i psihicka zajednica, što znaci da porodica vodi brigu oko podizanja, zaštite i vaspitanja dece. Ovo je jedna od bitnih uloga porodice. Medutim briga oko podizanja i vaspitavanja dece zavisi mnogo od uslova i mogucnosti roditelja. Cesto se dogada da zbog loših materijalnih uslova oba roditelja su previše posvecena poslu, pa brigu o deci ne preuzima niko i takva deca se obicno prepuštena sama sebi. 
Društvena zajednica je oduvek regulisala krvno-srodnicke odnose u porodici.Najranije uredenje porodice vršilo se pomocu obicaja, morala, a narocito religije, a kasnije je ove oblike zamenilo pravo.

OBLICI PORODICE

U zavisnosti od kritrijuma mogu se razlikovati sledeci oblici porodice: 
Prvi oblik porodice je totemskog klana za koje je karakteristicno zajednicko ime svih pripadnika roda, što je simbolizovano znakom i verovanjem o zajednickom poreklu. Deca se u ovoj porodici odreduju po materinskoj liniji, jer u njenoj osnovi leži grupni brak u kojem se ne zna ko je otac, ali kako je radanje pod zaštitom klana, sva deca su na neki nacin njegova, zajednicka. Istorijski posmatrano ovo je doba matrijarhata.
Iz totemske porodice razvoja se porodicna kucna zajednica. Pojavu ocinske porodice znaci da se krvna veza odreduje prema ocu. Istorijski gledano ovaj period kada uloga oca postaje veoma važna za porodicu naziva se još i period patrijarhata.
U patrijahalnoj konjugalnoj porodici je razvijena dominacija patrijahalnog vode, starešine koja donosi odredivanje potomstva iskljucivo po ocinskoj liniji. Starešina porodice ima apsolutnu vlast, nad svim clanovima porodice, a narocito nad ženama i odlucuje o udaji, ženidbi, a cesto i o zacecu i broju dece.
Individualna konjigalna porodica obeležava savremeno društvo. Ova porodica je zasnovana na monogamiji i nju cine samo najbliži srodnici, roditelji sa decom. Odluke o potomstvu donose supružnici zajednicki, a ono se racuna po obe linije ocevoj i majcinoj. Uloga oca je uslovljena delom iz biološke delom iz društvene aktivnosti.

Postoje i drugi kriterijumi za odredivanje oblika porodice kao što su:
– tradicionalna- porodica gde su uloge raspodeljene prema polu i uzrastu. U ovakvoj prodici tacno se zna položaj i ulogu koji imaju muški clanovi porodice, i kakva prava i obaveze imaju žene.
– patrijahalna – pociva na vrhovnom neprikosnovenom autoritetu oca »glave porodice«, u ovakvoj porodici najveci autoritet ima otac koji donosi sve odluke i njegova rec je zadnja.
– egalitarna (demokratska) – porodica gde je raspodela uloga medu polovima i generacijama u skladu sa sklonosti i sposobnostima svojih clanova. 
– matrilinearna – to je porodica u kome se srodstvo racuna po majci. 
– patrilinearna – u kojoj se »porodicna loza« vodi po ocu i njegovim muškim precima
– bilateralna – srodstvo se racuna po obe linije
– nuklearna – ovu porodicu sacinjavaju roditelji i deca. Ovakv oblik porodice je karakteristican za savrmeno doba.
– proširena- ovu porodicu cine i bliži i dalji srodnici koji žive pod istim krovom i u zajednickom domacinstvu.
– potpuna – to je ona porodica koja se sastoji od supružnika i dece
– nepotpuna – ovo je porodica u kojoj nedostaje jedan supružnik – roditelj ( zbog razvoda, smrti ili iz drugih razloga),
– integrisana – to je porodica gde postoji cvrsta povezanost clanova porodice, gde postoji osecanje uzajamnosti. U ovakvoj porodici njeni clanovi se osecaju sigurno, zašticeno i oni donose zajednicke odluke koje su integrisane. Kod clanova ove porodice usaden je veliki osecaj pripadnosti. 
– dezintegrisana – karakteriše udaljavanje clanova jednih od drugih, odsustvo zajednickih vrednosti i ciljeva, emocionalno »hladenje« i ravnodušnost, povlacenje u sebe ili vezivanje za osobe van porodice. Za ovakvu porodicu možemo reci da ne postoji duboka emocionalna vezanost za svoje clanove , tako da se njeni clanovi osecaju usamljeno i imaju strah da se povere jedni drugima, a izlaz iz takve situacije nalaze u drugim porodicama, gde osecaju lažnu sigurnost.

Pojedinac, kultura i društvo

Još od najranijih dana ljudi su se bavili proučavanjem ljudske prirode. Većina mislilaca se slaže kada je reč o ljudskoj prirodi, da je to nešto što nije jednom zauvek dato i nepromenljivo, već se ljudska priroda neprestano menja, ili kako je to jedan filosof rekao: ljudska priroda nije data, ona je zadata. Ljudska priroda je pre svega proizvod kulture ljudi. Kulturalizacijom ljudi prevazilaze svoje primarne ili egzistencijalne potrebe (biološke potrebe ljudi za hranom, odevanjem..). pored tih primarnih, čovek ima i sekundarne potrebe (čisto ljudske) za stvaralaštvom, i tek kada zadovolje svoje egzistencijalne potrebe, čovek može da zadovoljava ljudske potrebe, zbog toga je za odnos pojedinaca i društva, odnosno culture, proces  socijalizacije od posebnog značaja. Pojam socijalizacija drugim rečima je ono čime se objašnjava razvoj tih čisto ljudskih potreba a naravno i njihovo zadovoljavanje. Njakraće rečeno socijalizacija je stvanje čoveka i čovečanstva u svakoj novoj individui i svakoj novoj generaciji. Šire i preciznije odeđenje socijalizacije je: socijalizacija je stalan i neprekidan proces transponovanja kulturnih vrednosti u unutrašnji svet individue pri čemu se razvija produktivnost i stvaralaštvo u kulturnom materijalu.

Socijalizacija je proces koji traje tokom čitavog života a njegove su faze:

 

1.  Hominizacija – faza u kojoj se predispozicije sa kojima se čovek rađa pretvaraju u osobine društvenosti.
2.  Elementarna socijalizacija – individua uči pravilo ponašanja u društvu i načine zadovoljavanja fizioloških potreba.
3. Inkulturacija – individua koja je prošla kroz prethodne dve faze socijalizacije počinje da pokazuje aktivni odnos prema svojoj okolini.
4. Kreacija – individua koja je prošla sve prethodne faze socijalizacije kreira svet oko sebe, odnosno stvara progres u kulturi.

Činioci socijalizacije mogu da se podele na primarne i sekundarne.

Primarne: porodica, institucije za socijalizaciju, sporedne strukture, vršnjaci. One direktno utiču na socijalizaciju.

Sekundarne:  klasnoslojne structure, etničko-nacionalne structure, radne structure i verske structure. Sekundarni činioci posredno ili indirekto utiču preko primarnih činioca na socijalizaciju.

Postoje dva tipa ličnosti koja se formiraju socijalizacijom: konfornistička ličnost koja se zadovoljava postojećem i ne teži promeni postojećeg. Kreatori – stvaraoci koji se ne zadovoljavaju postojećem već teže promenama. Ostavljaju trag u kulturi, odnosno stvaraju progres. 

U cilju naučnog objašnjenja društvenih pojava sociologija koristi kvalitativne i kvantitativne metode ili tehnike. Svaka etapa istraživanja ima svoje metode.Metodi za prikupljanje podataka:
Posmatranje je osnovni i ujedno najstariji metod za prikupljanje podataka o društvenim pojavama. Posmatranje se sastoji u neposrednom čulnom opažanju koje se odvija prema unapred uspostavljenom planu istraživanja i sa određenim saznajnim ciljem. Sociolog na terenu sistematski beleži sve podatke koji su bitni za objektivno naučno objašnjenje posmatrane društvene pojave. Posmatranje se deli na posmatranje sa učestvovanjem (posmatrač uzima udela u zbivanjima koja posmatra) i posmatranje bez učestvovanja (posmatrač se drži po strani).
Anketa je pogodna za masovno prikupljanje činjenica ili stavova, zbog čega se koristi za ispitivanje javnog mnjenja. U velikim sociološkim istraživanjima ankete se prikupljaju na terenu, u direktnom kontaktu anketara sa ispitanikom. Postoje i drugi oblici anketa kao što su telefonska anketa, internet anketa i sl. Pitanja koja su postavljena u anketi mogu biti zatvorenog tipa (ispitanik treba da odabere jedan od ponuđenih odgovora) i otvorenog tipa (ispitaniku je ostavljena sloboda da sam formuliše odgovor na postavljeno pitanje). Prvi oblik je praktičniji u fazi obrade podataka, ali je drugi oblik verodostojniji jer nije uvek moguće predvideti odgovore ispitanika i unapred ih razvrstati.
Intervju je sličan anketi. On sadrži pitanja opštijeg karaktera, a u toku razgovora ispitivač usmerava ispitanika postavljanjem relevantnih potpitanja. Ovaj metod je pogodan kada se prikupljaju podaci za kvalitativnu obradu.
Eksperiment je jedna vrsta posmatranja, koje se odvija u veštački izazvanim uslovima. Ovaj metod nije uobičajen u sociologiji jer ima izvesne nedostatke:
Društvene pojave se teže izazivaju u cilju trenutnog proučavanja, te zahtevaju više vremena za istraživanje.
Eksperiment mora ostati tajna da bi učesnici spontano reagovali u datim uslovima.
Pošto su društvene pojave vrlo složene, mora se dobro izolovati grupa nad kojom se vrši eksperiment, da ne bi došlo do uticaja spoljašnjih faktora na razvoj događaja.
Metodi za sređivanje podataka:
Klasifikacija je logička radnja kojom se određena grupa podataka razvrstava prema kriterijumima koje postavlja istraživač. U sociologiji nisu uobičajene jednostavne klasifikacije jer su društvene pojave same po sebi veoma složene i međusobno isprepletane. Zato se češće koriste tipologije.
Merenje je kvantitativno označavanje društvenih pojava u cilju postizanja što veće preciznosti. Ovde spadaju i skale, kojima se podaci mogu jednostavno rangirati, što je veoma značajno u slučajevima kada brojčana kvantifikacija nije moguća.
Statistički metodi su u sociologiji postali uobičajena metoda obrade masovnih podataka koji su prikupljeni anketnim istraživanjem.
Sociometrija je tehnika koju je razvio bečki lekar Jakob Moreno, a specifična je po tome što društvene odnose posmatra kao modele međuljudskog povezivanja putem uzajamnog privlačenja i odbijanja. Postupak se zasniva na otkrivanju strukture društvenih odnosa (simpatije-antipatije, odnos autoriteta, ugled unutar grupe itd.). Ovaj postupak je primenljiv na male društvene grupe u kojima je moguće posmatrati međusobne odnose svih njenih članova. Rezultati se grafički prikazuju na sociogramima.
Analiza sadržaja je pretežno kvantitativna tehnika kojom se beleži učestalost i sadržaj poruka u procesu komunikacije. Primenjuje se u analizi novinskih članaka ili javnih govora. U okviru kvantitativnog dela analize određuje se količina podataka u funkciji vremena, položaja (što govori o značajnosti) i slično, a u kvalitativnom delu analize se određuje tip podataka (npr. pozitivni, negativni ili neutralni stavovi).
Metodi za tumačenje podataka:
Uporedni metod se može koristiti na tri nivoa analize:
poređenje varijeteta jedne pojave u okviru istog društva;
poređenje iste pojave u dva različita društva koja pripadaju istoj istorijskoj etapi;
uporedno-istorijski metod.
Metod multivarijantne analize je jedan od statističkih postupaka za proučavanje uzročno-posledičnih veza među društvenim pojavama. Analiza podataka podrazumeva proveru da li je glavna hipoteza potvrđena ili opovrgnuta, kao i proveru da li je eventualno ustanovljena neka druga relacija koja nije bila predviđena na početku istraživanja.

Kao zasebna nauka o društvu sociologija je nastala u prvoj polovini 19. veka. U to vreme su neke prirodne nauke, kao što su biologija i fizika, bile veoma razvijene, te su poslužile kao uzor za formiranje nove nauke koja bi izučavala društvo.
Kao što je već rečeno, društvo je i ranije bilo predmet izučavanja pojedinih nauka, naročito filozofije, i to socijalne filozofije. Vremenom je prepoznata potreba da se zasnuje zasebna nauka o društvu. Tu zamisao je prvi izložio Ogist Kont (1798—1857) u svom Kursu pozitivne filozofije, gde je ponudio klasifikaciju nauka u kojoj je i sociologija našla svoje mesto. Njen zadatak je da izučava društvo u celini, kako u stanju mirovanja, tako i u stanju kretanja. Prema Kontu, sociologija se deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku.
Socijalna statika ima zadatak da prikaže anatomiju društva u stanju mirovanja i da otkrije neophodne uslove za održavanje harmoničnih odnosa u društvu i jedinstva društva kao celine.
Socijalna dinamika bi trebalo da bude opšta teorija prirodnog napretka čovečanstva. Ona izučava uzroke i zakonitosti društvenih promena.